Dešava se kada osetite neki miris ili ukus koji daje tako jaku asocijaciju na dobar, minuli trenutak u životu kada ste čuli ili osetili to isto da pomislite da ste stvarno opet tamo.

Nesvestan mogućnosti  magičnog prevoza na daljinu, ne očekujući čuda od Ajnštajnove fizike, često sam po etno kafanama, restoranima i hotelima sa zebnjom naručivao rakiju.

Probao sam  ih mnogo, obišao celu Srbiju, uz duž i popreko, ali ništa se nije dešavalo.

U ovom tekstu želim da vam objasnim kako sam,  uprkos “Dedovog paradoksa”, u jednom trenutku teleportovan 35 godina u prošlost.

Medijum teleportacije RAKIJA.

Kišnog popodneva, sedeći u jednom restoranu u Kraljevu, poslužena mi je čašica rakije, sasvim obična sa stopom.

Šljivovica…  Drugar koji je bio u mom društvu i ja smo živelili, pomirisao sam, probao i… upalila se lampica . To je to!

Bio sam teleportovan u dedinu kačaru.

Selo Dragosinjci, godina 1985, jesen… Miris šljiva svuda oko nas, deda sa šajkačom u gunju. Tada sam probao najbolju rakiju u životu, bilo mi je 21 godina. Ta rakija mi je ostala memorisana nervima ukusa i mirisa, a taj susret sa njom u dedinoj kačari, kao sa VHS kasete mi se motao u glavi do donašnjeg dana.

Sine, veli deda: Najbolja rakija je od Ranke.

Sadašnje vreme 2021… Dede vise nema.  Hm da, sada će svi reći, pa znali smo … Ranka, Požega, autohtone sorte šljiva. A šta ćemo sa tim što nam po internetu savetuju da nam trebaju kvasci i ezimi za dobru rakiju, drugi kažu da nam ne trebaju. Jedni kažu bez enoloških sredstava se ne može, drugi kažu može.  Šta je zapravo od toga istina, kakva je to najbolja rakija u Srbiji.

Istina je da na internetu ima svašta da se pročita, edukativnog, zabavnog, kulturnog ali i bljak sadržaja. Ne želim biti neko ko će sugerisati šta je dobro a šta ne, već želim samo da vam prenesem priču koju mi je deda tada ispričao uz kazan u kačari staroj 200 godina u selu Dragosinjci pre 30 godina.

Autohtone sorte i još po nešto

Da bi imao najbolju rakiju, potrebno je pre svega imati svoje voćnjake autohtonih sorti.

Gaji voće bez hemiskih preparata i u slobodnom uzgojnom obliku, baš onako kako su naši stari tradicionalno radili. Đubri voćnjake samo stajnjakom, ledine, ovce i svinje koristi kao kosače i podrivače zemljišta…U kacu stavljaj samo voće koje je za jelo, kada je posuto peludom. Sudovi neka ti budu apotekarski čisti, kace zatvori i odbrani od sirćetuša… Peteljke odvajajte, koštice će se sama naći na dnu kace, autohtone su to koštice. Priča moj deda Milisav.

Ako nemaš svoje zasade autohtohih sorti onda uvek možeš da otkupiš od nekog, ali znaj da je to “mačka u džaku”. Obavezno prvo poseti tog koji prodaje Ranku i traži da ona ne bude u džaku već u gajbicama, da bi mogao da je vidiš pre kupovine.

Pored autohtonih sorti obrati pažnju i na sledeće bitne stavke rakije.

Vrenje… čuvaj se velikih vrućina. Dovoljno je da kace budu u kačari, nemoj ipak napolju. Ovavezno zatvori kacu i pusti je da diše.

Destilacija… Na malom kazanu se dobija vrhunska rakija. Prepek obavezno… odvajaj prvenac i patoku i bog da te vidi. Pecanje je majstorski posao, sine. Priča mi deda Milisav

Odležavanje… Bure moraš pre upotrebe oviniti, mora da bude hrastovo. Rakiju nemoj odmah u bure, neka malo “ćuti” u staklenom balonu.

Tajnu… Ljubomorno je čuvaj, nikom ne pričaj i budi ponosan na svoj lični pečat.

Budi ti drugačiji, nemoj da ličiš na drugoga, nisu ti potrebni “kamioni, avioni”. Za dobru rakiju si potreban samo TI, tvoja ljubav, iskrenost i posvećenost prema ovom plemenitom pradedovskom piću.

 

Kakav flashback, wow… sve to u trenutku dok mirišem i ispijam prvi gutljaj rakije u čašici sa stopom.

Ipak se okreće, ipak postoji, eureka… znao sam to duboko u sebi, ali savremini način življenja i pogleda na rakije mi nije davao nade.

Koja je to Rakija?

U zadnjih 5 godina intenzivno tragam za tom rakijom. Veliki broj novih destilerija je krenulo sa proizvodnjom i sve se pozivaju na tradiciju i autohtono. Na tom putu, moram da priznam da sam imao i malo sreće.  Moj veliki prijatelj  je glavni tehnolog u jednoj od najvećih destilerija u bivšoj Jugi…

U suštini postoje dva “škole rakije” jedni se pozivaju na isključivo savremneu tehnologiju i drugi koji neguju porodičnu tradicju dugu par vekova…  priča Zoran,  moj prijatelj tehnolog za jaka alkoholna pića.

Ovi prvi kažu: Tradicionalisti ništa neće da menjaju u tehnološkom smislu već uporno teraju kako su naučili. Na žalost i dalje je prisutna zabluda da se kvalitet meri po “vencu”. Dobra je ona rakija koja je jaka i koja  prži… i onda kreću:

Da bi to izbegli trebalo bi da primenjujete enološka sredstva:

• Enzimi se dodaju po samlevenom voću tokom punjenja prohromskih enoloških posuda.
• Kiselost kljuka se podešava sumpornom ili fosfornom kiselinom.
• Selekcionisani kvasci se dodaju obavezno
• Potrebno je dodati hranu za kvasce.
• Seci srce 65, 67 % na luli 45% … uh, uh… šta sve još.

Odlične su ove rakije napravljene u duhu savremene tehnologije, nemam zamerki. Volim da ih pijem, pojedine etikete i obožavam

Druga opcija bi bila:

Gde je tu DUH pradedovske rakije, ima li nešto što je drugačije. Mi smo porodična destilerija koja nastavlja tradiciju…

Savremenim rečnikom bi to izgledalo ovako:

Biodinamika  u uzgoju, sortiment idealno prilagodjen podlozi i terroiru, beskompromisna nega i paznja u voćnjaku, površina 2 ha – dakle kolicina koje se mogu manuelno manipulisati i kontrolisati da bi se dobio željeni rezultati, svi procesi  su tradicionalni i spontani uz nadzor domaćina, adekvatno odležavanje i sazrevanje, pakovanje bez kompromisa što se tiče ambalaže i etikete… Ograničene količine.

Ova druga mi liči na onu iz 1985 u kačari mog dede Milisava.

Da ne zaboram šta mi je još rekao Zoran: Najbolje su rakije na malom kazanu, od autohtonih sorti… ovo drugo što mi je rekao neću preneti, ipak je on glavni tehnolog najveće destilerije.

Kad se podvuče crta…

Budimo realni, i jedna i druga škola su dobre. Rakije se sada ipak proizvode po proverenim standardima i ustaljenim procedurama. Spoj tradicije i savremene tehnologije je imperativ i budućnost, zato mirim ove dve škole rakije i navijam ipak za budućnost, ekologiju, biodinamiku, navijam za rakiju koja me je to kišno popodne teleportovala.  Rakija koja ima dušu, od autohtonih sorti voće napravljena po tradiconalnoj recepturi naših pradedova.

Zanate li o kojoj rakiji se radi… Ima tamo, na gledićkima planinama, između Kraljeva i Kragujevca, jedno selo koje se zove Gledić i u tom selu jedan zaseok koji se zove Rakija.

Rakija iz Rakija…  vratila me je u prošlost.  Hvala joj.

Živeli!